Није ово љубав, то се ја спасавам, то ја бјежим, жено, теби у хајдуке, романијо моја, пуна добрих трава за крваве ране и жестоке муке. То ја бјежим, бјежим, иако знам, жено, да већ нигдје нема ђула и зумбула, да ме ипак чека проклето лијевно ђе у њему бијели се кула.
Нема коментара:
Постави коментар