Балада
Ми смо бескућници ал не и убицеи зашто нас се свак гнуша и боји
зашто шириш плаве очи дјевојчице
кад прођемо јутром крај прозора твојих.
Нисмо ми с марса пали, жива била,
овакви се дроњци ни горе не носе,
па кад отуд нисмо што би се плашила
наших мутних очи и прљаве косе.
Ми смо људи ко и други људи
само с много више среће зле,
али зато ми имамо груди
и широко срце за сваког и све.
Ми смо бескућници ал не и убице
и нека нас се нико не гнуша и боји
немој ширит плаве очи дјевојчице
кад прођемо опет крај прозора твојих.
Нема коментара:
Постави коментар